Opis Događaja

Izložba "Feniks"

U petak, 25.jula u Arhivu Vojvodine je otvorena multimedijalna izložba “Feniks”, projekat udruženja mladih nezavisnih umetnika Astralum koja je ostala otvorena do subote, 2.avgusta.

Otvaranje je proteklo u intimnoj, ali snažno emotivnoj atmosferi. Miljana Mirić, autorka projekta i članica udruženja Astralum se obratila posetiocima istakavši da se izložba bavi umetničkim istraživanjem procesa razaranja, transformacije i ponovnog uzdizanja, kroz simbolično suočavanje sa unutrašnjim haosom, ličnim Prometejom i pokušajem da se, na različite načine, odgovori na pitanje kako u svetu ruševina stvoriti nešto što je istinski naše.

Tokom večeri otvaranja nastupio je bend “Doplerov efekat, čiji je jedna od članova Stefan Grubor, bubnjar, takođe član udruženja AstralUm.

Izložba je imala za cilj da pruži prostor svakome da, kroz različite oblike umetničkog izraza, prikaže umiranje, rađanje, ponovno rušenje i uzdizanje iz već uništenog – poput Feniksa iz pepela – ispitujući kako kroz umetnost prikazujemo ono što je nestalo ili još uvek u raspadu, kao i ono što nastaje i gradi se u trenutku.

Neki od izlagača su:

Nađa Šušilić kroz različite umetničke forme: fotografiju, intervencije na papiru i instalaciju, nastoji da istraži krhku granicu između kontrole i samoponištavanja, između opsesije i traženja smisla, između bolesti i otpora.

Izloženi radovi nisu svedočanstvo bolesti, već otelotvorenje procesa isceljenja - ponovnog rađanja. U njima nije kraj, već početak - početak novog, novog življenja, nove borbe, jezika za razgovor sa sobom.

Milica Nedeljković kroz akril i poeziju kao svoje glavne medijume istražuje teme rezilijentnosti i borbe, gradeći vizuelno-poetski prostor u kojem ranjivost postaje izvor snage.

Nikola Petrušić u svom radu koristi interaktivnu fotografiju u kombinaciji sa zvukom i tekstom, kako bi istražio pitanje tišine, odsustva i trajanja na zaboravljenim mestima, prikazujući selo u Bosni i Hercegovini koje nakon ratova devedesetih i još dvadeset godina ima broj stalnih žitelja koji se može nabrojati pomoću jedne ruke. Skeniranjem QR koda pored svake fotografije, posetilac ulazi u slojevito iskustvo koje objedinjuje vizuelni zapis, audio-materijal i dodatno objašnjenje, čineći ovaj rad duboko ličnim i istovremeno tehnički preciznim eksperimentom.

Una Filipović u svom radu koristi instalaciju na zidu kako bi istražila odnos bola, memorije i iscjeljenja kroz medicinske tetovaže, prikazujući pokušaj da se patološki zapisi bola klasifikuju, razlože i prevedu u razumljive forme. U ciklusu „Topografski zapisi – 15 slučajeva boli“, svaki segment predstavlja dokumentovani bol, inspirisan Otzijem, najstarijom pronađenom mumijom, na čijem telu su tetovaže korišćene u terapeutske svrhe. Instalacija ne izražava destrukciju, već otvara prostor za umjetnost kao autopsiju duše.

U video radu „Dajte mi mir“, umetnica koristi video art kako bi istražila tetovaže kao duhovne tragove i oblike iscjeljenja, prikazujući tijelo u prirodi kao svetilište u kome se tetovaža ne doživljava kao greška, već kao molitva. Kroz spor i meditativan ritam rada, odbacuje se ideja pročišćenja, a koža se prihvata kao sjećanje, istina i prisustvo.

Nikola Knežević u svom radu „Život između života“ koristi sliku rađenu kombinovanom tehnikom na papiru kako bi istražio ideju postojanja između krajnosti, prikazujući unutrašnje previranje koje prethodi transformaciji.

Sanja Dobovišek u svom radu koristi slike kako bi istražila unutrašnje dileme i snagu emotivnih izbora, prikazujući procese koji prethode unutrašnjem preobražaju. U delima „Choose wisely“ i „You make this dead soul come alive“, autorka osvetljava trenutke kada se donose odluke koje određuju da li ćemo ostati zarobljeni u pepelu prošlosti ili se usuditi da započnemo novo poglavlje.

Dunja Mihajlović, pod umetničkim imenom Ništa nema smisla, u svom radu koristi skrepbuk sveske različitih formata, kolaž i mixed media tehniku kako bi istražila odnos identiteta i svakodnevnog haosa, prikazujući fragmente stvarnosti koji postaju tragovi ličnog postojanja u svetu koji se ubrzano menja. Svaka stranica njenih sveski postaje pokušaj očuvanja — misli, slika, šara, trenutaka koji bi inače nepovratno nestali. Kroz ove radove, ono što je naizgled bezvredno dobija značenje, dok se naslovi pretvaraju u pitanja, a tišina papira u priče koje niko nije planirao da ispriča.

Teodora Kokoruš u svom radu koristi uljane i akrilne slike kako bi istražila identitet i položaj žena u društvu kroz prizmu ličnog iskustva, prikazujući emotivne pejzaže u kojima se tuga i patnja pretvaraju u snagu i nadu. Njene slike na prvi pogled odišu tamom, ali u toj tami uvek postoji tračak svetlosti — odraz unutrašnje otpornosti koja se rađa kroz životne izazove. Kroz svaku kompoziciju, autorka poručuje da emotivna osetljivost nije slabost, već alat za dublje razumevanje sebe i drugih, potvrđujući da smo, samim tim što osećamo, živi i jaki.

Nina Đorđević u svom radu koristi ilustraciju kako bi istražila tamne slojeve istine, identiteta i ljudske slabosti, prikazujući unutrašnje borbe kroz vizuelno-poetski izraz. U delima „Gole laži“ i „Suština življenja“, ilustracije prate ritam stihova koji progovaraju o ranjivosti, obmanama i potrazi za smislom u svetu koji sve češće nagrađuje bežanje od autentičnosti. Kroz snažne vizuelne metafore, Nina stvara prostor u kojem se čovek suočava s vlastitim demonima, ali i sa mogućnošću da prepozna istinu i uprkos svemu – ostane uspravan.

Anastasija Vignjević kroz akril na platnu istražuje unutrašnje pejzaže gubitka i nade, prikazujući trenutak između tame i svetlosti kao prostor lične spoznaje. U radu inspirisanom motivom eklipse, autorka oslikava svet koji je izgrađen kao sopstveni pakao, ali u kojem i dalje postoji treptaj svetlosti koji je neizvesan, ali dovoljan da pokrene želju za kretanjem napred. Njena slika govori o borbi da se vidi, uprkos svemu, i o snazi koja se rađa iz slutnje da nas možda ipak nešto čeka iza tame.

Sonja Stojaković Vrhovac u svom radu koristi slike na platnu kako bi istražila unutrašnje prelomne trenutke mladosti, prikazujući emotivni pejzaž odrastanja u sudaru sa spoljnim haosom. Njene slike nastale su u periodu ličnih prekretnica i svedoče o pokušaju da se razume i uobliči svet koji istovremeno oblikuje i uznemirava. Umetnica izražava unutrašnja previranja, stvarajući prostor za osluškivanje sopstvenih osećanja u društvu koje ih često potiskuje.

Lutalica u svom radu koristi poeziju kako bi istražila teme gubitka, unutrašnje transformacije i duhovnog preporoda, prikazujući emotivna stanja kao prelazne prostore između tame i svetlosti. U pesmi „Pečat“, kroz 37 stihova raspoređenih u šest strofa, autorka gradi samrtni lament nad izgubljenim suncem — elegiju o prolaznosti, bolu i neizrecivom osećaju praznine. Nasuprot tome, pesma „Zmijska koža“, u 27 stihova raspoređenih u pet strofa, predstavlja pročišćenje i ponovno rađanje volje, kroz simboliku presvlačenja i napuštanja starog identiteta. Lutaličina poezija osvetljava put kroz lične senke ka sopstvenom svetlu.

Nikolina Simišić krozi digitalne crteže gradi vizuelni komentar o krhkosti percepcije i potrebi za dubljim razumevanjem onoga što nam naizgled biva jasno na prvi pogled. Njeni radovi namenjeni su „očima onih koji posmatraju, sude i zaboravljaju“, pozivajući na preispitivanje površnih zaključaka i prolaznih uvida.

Anđela Kostić u svom radu koristi tekstilnu skulpturu kao instalaciju kako bi istražila telo kao svedoka traume, prikazujući figure koje su ranjene, ali istrajne u svojoj prisutnosti. Njene tekstilne lutke nisu dekorativni objekti, već figure u prelazu – zadržane u trenutku posle pucanja, u fazi iz koje tek počinje novo oblikovanje. Njihova mekoća i efemernost nisu znak slabosti, već prostor u kojem se sabira snaga da se preživi, izdrži i ostane. U tišini ovih skulptura odjekuje nevidljiva energija onoga što je preživelo vatru – prisustvo koje je sirovo, ranjivo, ali nepokoreno.

Sofija Stanić

Ovaj rad nastaje iz unutrašnje dinamike između tame i svetlosti. Iz procesa u kome se misao ne konstruše, već destiliše. Umetničko stvaranje shvatam kao oblik unutrašnje alhemije: ne kao metaforu, već kao stvaran, iako suptilan proces transformacije svesti kroz materiju. U tom smislu, slika nije rezultat ideje, već rad na sopstvenoj tami, na nesvesnom, na onome što prethodi jeziku.

Proces počinje u stanju unutrašnje tišine i rastrojstva, u kojem se oblici još nisu pojavili, a značenja su suspendovana. To je stanje razlaganja ega, u kome se pojavljuje mogućnost za istinsko viđenje. Kroz razlaganje forme, strukture, identiteta, otvara se prostor u kojem intuicija preuzima primat. Tu, u zoni između poznatog i nespoznatljivog, počinje pravi rad: ono što nije svesno, ali jeste istinito, postaje dostupno kroz čin slikanja.

Slika ne pokušava da pokaže, već da podseti, da pozove posmatrača u stanje ranije od ideje, bliže poreklu, gde ono što traje ne mora da se opravda, jer je već deo svega. Slika, kao završnica procesa, ne pokušava da bude komunikativna u konvencionalnom smislu. Taj smisao ostaje otvoren, lebdeći, poput simbola, ne zato što skriva značenje, već zato što ga nadilazi.

Umetnost, za mene, nije reprezentacija već alat za unutrašnju orijentaciju. Svaka slika je pokušaj da se locira trenutak prisutnosti u haosu, da se sačuva ono što se ne može imenovati, ali se mora izraziti. Taj impuls – anima mundi, duša sveta – ne pripada ni subjektu ni objektu, već prostoru između, gde dolazi do prepoznavanja bez potrebe za razumevanjem.

Ono što traje nije ono što je fiksirano, već ono što je istinito u svojoj promenljivosti. Slika je, u tom smislu, laboratorija tišine: mesto gde se unutrašnje zlato ne traži, već postaje.

Ostali izlagači, koji nisu zinteresovani za eksplikaciju radova su: Jelena Knežević, Jelen Karamarković, Ena Tommov, Miljana Mirić, Ljiljana Šarčević.